Na CPN tribini 25. februara, u prepunoj sali SKC-a, naučnici i teolozi pokušali da odgovore na drevno pitanje koje je oduvek okupiralo čoveka[:]
Kiša nije bila prepreka ogromnom broju posetilaca još jedne CPN tribine, koji su došli da zajedno sa naučnicima i teolozima pokušaju da odgonetnu jedno od najstarijih pitanja koje je okupiralo čovekove misli: zašto postoji život?
Pred mnogobrojnom publikom Studentskog kulturnog centra u Beogradu, 25. februara, u 19 časova, na temu ”Zašto postoji život”, govorili su dr Milan Ćirković, astrofizičar sa Astronomske opservatorije u Beogradu, dr Mašan Bogdanovski, filozof sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, đakon Nenad Ilić i Aleksej Tarasjev, evolucioni biolog sa Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković”.
Moderator tribine bio je Slobodan Bubnjević, urednik komunikacija u CPN-u.
”Kao biolog imam mnogo toga da kažem o živim bićima, međutim odgovor na pitanje ’Zašto postoji život?’ zahteva odlazak jedan korak u nazad – teren na kojem osećam da mi polako izmiče tlo pod nogama ”, priznaje Tarasjev.
Dr Mašan Bogdanovski nastupio je sa stanovišta skepitika, motivisan činjenicom da instrument kojim pokušavamo da saznamo ono što istražujemo, život, postaje sam po sebi predmet istraživanja.
Prema rečima đakona Nenada Ilića, u narodu postoji popularan mit o sukobu nauke i vere. ”On se javlja jedino onda kada jedna drugoj počnu da ulaze u domen delovanja”, zaključuje đakon.
Učesnici tribine dotakli su se i inteligentnog dizajna. Razvitak prirodnih nauka u 17. i 18. veku doveo je do razvijanja teleološke argumentacije u prilog postojanja Boga, koja se ogledala u isticanju u prvi plan analogije između delovanja čoveka i njegovih tvorevina, s jedne strane, i božjeg delovanja i njegovih tvorevina s druge strane, odnosno da se uređenost sveta može objasniti jedino uvođenjem inteligentnog tvorca.
Međutim, govornici su na tribini ukazali na neosnovanost ovakvih analogija, o kojima je govorio i Dejvid Hjum, čuveni britanski filozof. Najviše čemu se možemo nadati od takvih analogija jesu nagađanja, slutnje i pretpostavke.
O tome da li ćemo ikada rešiti najdrevnije među pitanjima, prema rečima Milana Ćirkovića, govori i antropično načelo, koje ima bitan selekcioni efekat jer u svemiru vidimo samo one stvari koje su u saglasnosti sa nama kao posmatračima. On je ukazao i na opasnost antopocentričnog pogleda na svet koji propagira religija da svet, odnosno priroda, postoji zbog ljudi, zbog čega je naneta velika šteta okolini. Đakon Ilić je na ovo dodao da bi to pre nazvao ”zalutalim antropocentrizmom” i da je, prema njegovim rečima, takav čovek zapravo odlutao od svoje suštine.
Bogdanovski je, nastavljajući u skeptičkom tonu, ukazao da je teolozima ipak lakše da govore o onome što se obično naziva ”smislom života”, jer oni nastupaju sa pozicije objavljene religije, koja ima neke unapred zadate okvire.
Tarasjev je govorio o lošim iskustvima koja su proistekla iz nerazdvajanja nauke i religije, poput eugenike, kada je nauka zašla u polje sistema vrednosti.
”Pitanje postanka života je veoma kompleksno. Onog momenta kada život nastane on toliko menja svoju okolinu da je teško govoriti o uslovima u kojima je nastao”, naglašava Tarasjev.
